Zlatni paviljon je jedno od najznačajnijih dela koje je napisao Jukio Mišima. Zasnovano je na stvarnom događaju iz 1950. godine. Roman opisuje složeno patološko ponašanje i zločin iz očaja, koji je izvršio jedan mladić, student zen-budizma, za vreme priprema za sveštenički poziv u hramu u Kjotu, remek-delu budističke arhitekture, starom više od petsto godina. Budući sveštenik – ružnog lica i od detinjstva mucavac – patio je opsednut nedostižnom lepotom Zlatnog paviljona. Na užas svih Japanaca, dvadesetjednogodišnji Mizoguci, kome je lepota Zlatnog paviljona bila životni problem, spalio je ovaj istorijski spomenik i budističko svetilište, koje je podigao veliki šogun Ašikaga Jošimucu (1358–1408), vojskovođa, esteta i veliki poklonik zenitizma. Japanci su ubrzo obnovili Zlatni paviljon, svoje nacionalno blago, a Mišima je napisao svoje remek-delo.
Kada se 1956. godine pojavio Zlatni paviljon, Jukio Mišima (1925–1970) postao je najčitaniji, a ubrzo i najprevođeniji japanski pisac. Proslavio se kao izvanredan poznavalac i japanske tradicije i zapadnjačke kulture, koji u svojim delima uspešno spaja oba ova uticaja. U suštini, ostao je više naklonjen japanskim vrednostima, ističući se kao izvrstan tumač japanskog mentaliteta i japanskog života. Odabrao je sepuku, ili harakiri, kako glasi ovaj popularni termin na Zapadu, da bi okončao svoj život, to jest izvršio je samoubistvo paranjem utrobe na tradicionalni samurajski način, zahtevajući da se njegova odsečena glava preda japanskom caru. Taj događaj je odjeknuo u Japanu i u celom svetu, otvarajući mnoga poglavlja iz nesvakidašnjeg života ovog značajnog pisca. U biblioteci „Maboroši”, posvecenoj najboljim japanskim romanima XX veka, do sada su objavljena Mišimina dela Ispovest maske i Žed za ljubavlju.