Tema studije je fenomenologija rata i uopšte i onog u bivšoj Jugoslaviji, čiju smo tridestogodišnjicu nedavno svečano obeležili.
Ono što „Jagnje iz bezdana“ smešta na beskonačnu udaljenost od mnoštva uradaka na sličnu temu jeste trezvenoumni pristup fenomenu i rata uopšte i rata u eks-Ju. Iz prve ruke znam - ponešto iz knjige je procurilo u javnost - da se Milićeva knjiga nije dopala delu antiratnoga lobija, a slutim da će se još manje dopasti ratnim huškačima.Ukratko prepričano, Milić smatra da je paničarski pristup ratu - bio on ratnohuškački ili antiratni - u osnovi pogrešan i da „maši“ suštinu stvari, ponajpre zato što su ratovi neizbežni, što će reći da ih ni ratni huškači ne mogu pokrenuti bez odobrenja „odozgo“ - onog gornjeg „odozgo“, ne ovog donjeg - niti ih antiratni aktivisti mogu sprečiti kilavim protestima. (Ovo je deo koji se neće svideti antiratnicima.)Rat je, smatra Milić, savladavanje mentalne inercije i prekompozicija političke stvarnosti nasilnim sredstvima, a njegov ishod je usko povezan - u stvari uslovljen - „održivošću“ (ne nalazim boju reč) teorijske osnove i interpretacije ratovanja, a ne premoći u svijetlim oružju i ljudstvu. Sledi deo koji se neće dopasti ratnim huškačima. Srbija je bila unapred osuđena na poraz - iako je raspolagala napred pomenutim premoćima - iz dva ključna razloga. Razlog 1. resantiman, tj. „neprestano ponovno doživljavanje nekoga pređašnjeg nelagodnog osjećaja; bolno sjećanje koje pobuđuje želju za osvetom“ - koji je najlošiji zamislivi ratni savetnik - i 2. strateška temporalna greška.
Svetislav Basara za Kurir
Cena je iskazana sa PDV-om.