“Sinoć sam sanjao putovanje i zmije, one prugaste, otrovne, sa glavom u obliku strele, a iako su bile prilično blizu, nisam ih se nimalo plašio. “

Otkad je sveta I veka, život se svodi na dualizam. To neprikosnoveno pravilo da sve što postane mora imati svoju sestru bliznakinju - nebo ima zemlju; hladno ima toplo; crno ima belo; dobro ima lose. I ta podela večiti je ljudski razdor, kažem ljudski jer ne mogu ni kroz čije oči od svojih gledati, pa na osnovu toga I rasudjujem. Težnja da radimo dobro, da budemo okarakterisani kao dobri zuji iz svakog našeg poteza, kao muva koju čujemo a ne možemo joj ući u trag. I ta večita borba sa Djavolom. Isključivost. Knez Miškin, dobri Lav, svoj život posvetio je ničemu drugom do dobroga, žrtvujući I sebe bacajući u vatru zarad drugih, nesebično I slepo pružajući celu ruku onome ko ni prst nije tražio (zaslužio?). Dostojevski nam još tada govori da je isključivost najveća mana ljudska, da u potpunosti Dobro nikada ne može biti dobro. Ta priča, smišljeno nazvana “Idiot”, pokazuje nam čoveka kakvim se težimo predstaviti, čije postupke opravdavamo nesebičnošću I saosećanjem. Nakon svega toga, svakog pada kog je doživeo na ličnom nivou, ni po koju cenu u bunilo ne dovodeći ljude oko sebe, prešavši preko žudnje za smrti njegovom I rugla kome se često sam prihvatao izvrgati, do čega je sebe doveo? Do raspeća svog ili ljudi koje voli? Zašto je put tog večito dobrog čoveka vodio do ubistva I bolesti? Da li ako krenemo  putem Dobra nesumnjivo znači da ćemo završiti u Dobru? Isto pitanje postavlja se I za Loše? Mora li se iz lošeg radjati još gore? Bulgakov je svog Djavola u Moskvu poslao kako bi nevernicima ukazao na postojanje Dobrog, jer svako drvo I svaki čovek mora imati senku, bez koje Svetlost ne bi imala smisao. Margarita je pošavši putem Lošeg u svoj život unela Dobro. Iz pakta sa Djavolom rodila se sreća. Rodilo se Božje pomilovanje.
Verujem da “Češljugar” Done Tart  nije samo plod mašte. To je oda Lepom. Oda životu koji je sadržan u par poteza četkice. Oda večnosti. Dokaz da je putovanje kroz vreme moguće – ono se dešava kada otvoriš srce. Svako stanje kroz koje glavni lik romana Teo prolazi, osećamo mi čitatelji, svim svojim bićem, I kroz ovu knjigu Dona nam ne dokazuje samo važnost efekta leptira, naizgled sitnica iz prošlosti koje analiziramo u sadašnosti I kasno noću dok se prevrćemo po krevetu kunemo sebe jer nismo drugačije postupili, da smo samo skrenuli levo, da smo samo ostali još pet minuta, da smo samo. Dona nam otvara svoje srce I kroz završnicu romana uočavamo pogled na svet realniji od bilo kog objašnjenja koje pronalazimo u knjigama samopomoći. I zato smatram da je ovo nešto što bi trebalo sa predostrožnosti čitati, jer ima tendenciju da opasno poljulja tlo pod nogama.
Ne znam koja je priča o vašem Preobraženju, koji je grad vaš Damask I doživeste li ga još, ali niti Miškin niti Majstor niti Teo svoj život nisu mogli vezati za običnost koja struji svakodnevnicom, dnevne novine, ručak u tri, pauza za topli obrok, vikendica negde na planini. I dok je kraj priče ove trojice ljudi naizgled različit, ima li zaista razlike izmedju bunila, Večnosti I saznanja da Piroda – to jest Smrt – uvek, bez izuzetka pobedjuje. U čemu je onda lepota? U onome što smrt nije kadra da dotakne. U ljubavi I stvaranju. I iako igramo protiv onoga na koga se svi klade, I ko uvek pobedjuje, da znamo da kukavičluk ni po koju cenu ne dolazi u obzir. Jer je kukavičluk gori od Smrti. U tom tangu pravi pobednik je onaj koji shvata da će besmrtnost doći onome ko svoju ljubav Lepoti poklanja. Umetnost će spasiti svet.

“Da čak I ako nam nije uvek mnogo drago što smo ovde, možda je naš zadatak da ipak uronimo: da gacamo pravo kroz septičku jamu, otvorenih očiju I srca. A dok umiremo, dok se uzdižemo iz organskog I ponovo sramotno tonemo u organsko, čast je I privilegija voleti ono što Smrt ne dotiče. Jer ako su propast I zaborav pratili ovu sliku kroz vreme – pratila ju je I ljubav. Jer ako je besmrtna (a jeste), ja imam mali, jasni, nepromenljivi udeo u toj besmrtnosti.”                   

                                                                                                                                                           Ivana Smiljanić