Najplavlje oko je prvi roman Toni Morison, nobelovke afroamerickog porekla. Roman prati život Pekole, crne devojčice iz problematične porodice, a priču o njoj čitalac saznaje kroz perspektive ljudi koji je okružuju i vrše uticaj na njen život. Putem sećanja i ličnih istorija njene majke, oca, poznanice iz škole, bogate komšinice i jednog starca prevaranta dolazi se do celine tragične i začudne logike događaja. Ova logika jeste mehanizam koji Morison u romanu preispituje: dinamika između ograničene perspektive individue i njenog delanja u svetu.
Morison već u svom prvom romanu poseduje neobičnu sposobnost psihološkog uvida, sklonost ka ambivalentnom sagledavanju ljudskih karaktera i ka problemskom predstavljanju funkcionisanja same stvarnosti.
***
A to jeste bila fantazija, jer mi nismo bili jaki, samo agresivni; nismo bili slobodni, već smo imali dozvolu; nismo bili samilosni, bili smo učtivi; ne dobri, već dobro vaspitani. Udvarali smo se smrti da bismo se nazivali hrabrima, a od života se krili kao lopovi. Mešali smo ispravnu gramatiku sa inteligencijom; menjali smo navike kako bismo simulirali zrelost; laži smo izvrtali i nazivali ih istinom, pronalazeći u drugačijem rasporedu starih ideja Otkrovenje i reč Božiju.
Ona je, međutim, zakoračila u ludilo – ludilo koje ju je od nas štitilo prosto zato što nam je na kraju dosadilo.