Aleksandar Veliki (356–323), jedna je od onih ličnosti koje neprestano pobuđuju interesovanje. Meteor antičke istorije, čovek kompleksne prirode – mistik u razmišljanju, praktičar u delanju – zasnovao je imperijalni prostor od Jadrana do Indije. Genijalni strateg i vojskovođa vodio je Helene i Makedonce iz poznatog u nepoznato, iz malog u veliko, do krajnjih granica tada poznatog sveta. U neprestanom nadmetanju sa ocem Filipom II, ličnostima iz prošlosti i mitologije, sa samim sobom, pogleda uprtog tamo gde običan čovek nije video mnogo toga, promenio je dimenzije sveta i postavio okvire za buduća pregnuća ne samo osvajača nego i stvaralaca. U naletu zahuktalog imperijalizma gradio je i rušio, osnivao i razarao do temelja. Stavio je sebi u zadatak izgradnju komonvelta, zajednice Istoka i Zapada. Eratosten iz Kirene kaže da je Aleksandar bio ujedinitelj sveta, punio je pehar ljudskim bićima kao vinom u pokušaju stvaranja nove civilizacije.
Sin boga, preselivši se u večnost, postao je deo mitotvorne tradicije različitih naroda i kultura: bog za Egipćane, svetac i heroj arapsko-persijskog predanja, prethodnik mesije iz roda Davidovog u hebrejskom folkloru, tragalac za rajem u hrišćanskim pričama.
Na čelu tragalaca za istorijskim Aleksandrom stoji Flavije Arijan, pisac čiju razložnu i dokumentovanu pripovest donosimo u srpskom prevodu.
Prevod sa starogrčkog: Dejan Acović